nemanja_st01_58
Član
Домаћа раса говеда, оригинално припитомљена на просторима балкана.
Неки кажу да је то словенско говедо и да су га они довели одакле су дошли а да су га други гајили на овим просторима па се помешало са затеченом стоком као и словени са староседеоцима па опет можемо да кажемо да су то наши преци .
други опет говоре да смо ми срби на овим просторима одувек и да смо припитомили прво козу (балканка) па овцу(праменке од муфлона) па говеда(брахицерни тип чије је костуре научник адамец нашао у ископинама поред праисториских насеља у Босни) , свињу (од дивље настале су шишка и шумадинка ) и на крају коња, или су то били сродни народи у окружењу.
Што се тиче митологије, кроз коју можемо да пратимо историју нашег народа-јер писану немамо, она каже да је бог Велес био заштитник стада и да је он научио људе како да гаје стоку.
Буша је ситна раса говеда, од 250 до 400 кг краве и 250-500кг бикови, висина гребена је од 90 до 120цм, дужина трупа је 100 до 105% од висине гребена, Глава је дуга сува и клинаста, рогови су венчасти (_) или закржљали, постоје и шути примерци или су постојали. Код бикова се рогови не савијају увек у венчасту форму већ могу да буду прави. Дубине трупа и груди су добро изражене док су ширине слабо изражене. Карлица је уска и дуга, кроваста, телад се рађају ситна те нема проблема при тељењу. Мишићи су суви, кожа је танка и фина, услед неухрањености кожа огруби, задебља а животиња зачупави. Виме је мало правилно, некад пигментирано некад не. Боја може да буде црна, сива, зеленкасто-дивља, црвена, бела, крем, плава, тиграста. Чиста буша нема јасно изражене шаре било где по телу. Могу да се јаве прелази боја али постепени, углавном по боковима, плећкама, бутовима. Слузокоже су тамно пигментиране, папци и рогови исто.Око губице постоји венац светлих длака, такозвана срнећа губица. Дуж кичме се понекад јави светлија обојеност или јегуљина линија, репна кићанка је увек тамне боје сем код албино примерака.
Млечност је мала, у просеку 4-5л код ситнијих примерака после одбијања телади , код бољих музара могуће је око 12л макс дневне млечности. Врло тешко спуштају млеко после одбијања телади те их треба варати тако што им покажемо теле па помуземо и тако 5-6 дана док не навикну на мужу. Телад сисају до 3м а пошто буше остају стеоне од 30 до 40 дана после тељења онда се музу до 3м после одбијања телади.
Неки кажу да је то словенско говедо и да су га они довели одакле су дошли а да су га други гајили на овим просторима па се помешало са затеченом стоком као и словени са староседеоцима па опет можемо да кажемо да су то наши преци .
други опет говоре да смо ми срби на овим просторима одувек и да смо припитомили прво козу (балканка) па овцу(праменке од муфлона) па говеда(брахицерни тип чије је костуре научник адамец нашао у ископинама поред праисториских насеља у Босни) , свињу (од дивље настале су шишка и шумадинка ) и на крају коња, или су то били сродни народи у окружењу.
Што се тиче митологије, кроз коју можемо да пратимо историју нашег народа-јер писану немамо, она каже да је бог Велес био заштитник стада и да је он научио људе како да гаје стоку.
Буша је ситна раса говеда, од 250 до 400 кг краве и 250-500кг бикови, висина гребена је од 90 до 120цм, дужина трупа је 100 до 105% од висине гребена, Глава је дуга сува и клинаста, рогови су венчасти (_) или закржљали, постоје и шути примерци или су постојали. Код бикова се рогови не савијају увек у венчасту форму већ могу да буду прави. Дубине трупа и груди су добро изражене док су ширине слабо изражене. Карлица је уска и дуга, кроваста, телад се рађају ситна те нема проблема при тељењу. Мишићи су суви, кожа је танка и фина, услед неухрањености кожа огруби, задебља а животиња зачупави. Виме је мало правилно, некад пигментирано некад не. Боја може да буде црна, сива, зеленкасто-дивља, црвена, бела, крем, плава, тиграста. Чиста буша нема јасно изражене шаре било где по телу. Могу да се јаве прелази боја али постепени, углавном по боковима, плећкама, бутовима. Слузокоже су тамно пигментиране, папци и рогови исто.Око губице постоји венац светлих длака, такозвана срнећа губица. Дуж кичме се понекад јави светлија обојеност или јегуљина линија, репна кићанка је увек тамне боје сем код албино примерака.
Млечност је мала, у просеку 4-5л код ситнијих примерака после одбијања телади , код бољих музара могуће је око 12л макс дневне млечности. Врло тешко спуштају млеко после одбијања телади те их треба варати тако што им покажемо теле па помуземо и тако 5-6 дана док не навикну на мужу. Телад сисају до 3м а пошто буше остају стеоне од 30 до 40 дана после тељења онда се музу до 3м после одбијања телади.